Većina solarnih modula trenutno se proizvodi od solarnih ćelija kristalnog silicijuma (c-Si) napravljenih od višekristalnog i monokristalnog silicijuma. U 2013. godini kristalni silicijum je činio više od 90 procenata svetske proizvodnje FN sistema, dok ostatak ukupnog tržišta čine tehnologije tankog filma koje koriste kadmijum telurid, CIGS i amorfni silicijum.

Solarne tehnologije treće generacije, koje su nedavno nastale, koriste napredne ćelije tankog filma. Oni proizvode relativno visoko efikasnu konverziju po niskim troškovima u poređenju sa ostalim solarnim tehnologijama. Takođe, skupe, visokoefikasne i usko spakovane pravougaone višekružne ćelije (MJ) ćelije su poželjne kod solarnih ploča na svemirskim letelicama, jer nude najveći odnos proizvedene snage po kilogramu prenetom u svemir. MJ-ćelije su složeni poluprovodnici i napravljeni su od galijum arsenida (GaAs) i drugih poluprovodničkih materijala. Još jedna FN tehnologija koja se pojavljuje koristeći MJ-ćelije je koncentracioni fotonaponski sistem (KFN).

Većina delova solarnog modula može se reciklirati, uključujući do 95% nekih poluprovodničkih materijala ili stakla, kao i velike količine crnih i obojenih metala. Neke privatne kompanije i neprofitne organizacije trenutno se bave operacijama povrata i recikliranja modula nakon isteka životnog veka.

Mogućnosti recikliranja zavise od vrste tehnologije koja se koristi u modulima:

Moduli zasnovani na silicijumu: aluminijumski okviri i razvodne kutije demontiraju se ručno na početku procesa. Zatim se modul drobi u mlinu i odvajaju se različite frakcije – staklo, plastika i metali. Moguće je povratiti više od 80% dolazne težine. Ovaj postupak mogu izvoditi reciklažari ravnog stakla, jer su morfologija i sastav FN modula slični ravnim staklima koja se koriste u građevinskoj i automobilskoj industriji. Na primer, reciklirano staklo industrija staklastih pena i staklenih izolacija lako prihvata.

Moduli koji nisu zasnovani na silicijumu: zahtevaju specifične tehnologije recikliranja, poput upotrebe hemijskih kupki kako bi se odvojili različiti poluprovodnički materijali. Kod modula kadmijum-telurida, postupak recikliranja započinje drobljenjem modula i naknadnim odvajanjem različitih frakcija. Ovaj postupak recikliranja dizajniran je da povrati do 90% stakla i 95% poluprovodničkih materijala. Neki pogoni za reciklažu komercijalnih razmera stvoreni su od strane privatnih kompanija.

Za aluminijumske reflektore sa ravnim pločama: popularnost reflektora je istaknuta tako što smo ih izradili pomoću tankog sloja (oko 0,016 mm do 0,024 mm) aluminijumskog premaza koji je prisutan u nerecikliranim plastičnim ambalažama za hranu.

Od 2010. godine postoji godišnja evropska konferencija koja okuplja proizvođače, reciklaže i istraživače kako bi pogledali budućnost reciklaže FN modula. Zakon EU zahteva od proizvođača da osiguraju da se njihovi solarni paneli pravilno recikliraju. Slično zakonodavstvo je u toku u Japanu, Indiji i Australiji.

Fotonaponska elektrana, takođe poznata kao solarni park, solarna farma ili solarna elektrana, je fotonaponski sistem velikih razmera (FN sistem) dizajniran za napajanje trgovačke električne energije u električnu mrežu. Razlikuju se od većine ugrađenih solarnih elektrana i ostalih decentralizovanih aplikacija jer napajanje isporučuju na nivou komunalnih usluga, a ne lokalnom korisniku ili korisnicima. Generički izraz „solar na komunalnom nivou“ se ponekad koristi za opisivanje ove vrste projekata.

Solarni izvor energije je putem fotonaponskih modula koji pretvaraju svetlost direktno u električnu energiju. Međutim, ovo se razlikuje i ne treba mešati sa koncentrisanom solarnom energijom, druge velike solarne tehnologije koja koristi toplotu za pogon različitih konvencionalnih sistema generatora. Oba pristupa imaju svoje prednosti i nedostatke, ali do danas je iz različitih razloga fotonaponska tehnologija na terenu imala mnogo širu upotrebu. Od 2019. godine koncentracioni sistemi predstavljali su oko 3% korisnog solarnog kapaciteta.

U nekim zemljama nazivni kapacitet fotonaponskih elektrana ocenjen je u megavat-vrhuncu (MVp), što se odnosi na teoretsku maksimalnu jednosmernu izlaznu snagu solarnog niza. U drugim zemljama proizvođač daje površinu i efikasnost. Međutim, Kanada, Japan, Španija i Sjedinjene Države često navode korišćenje konvertovane niže nominalne izlazne snage u MVAC, mere koja je direktno uporediva sa drugim oblicima proizvodnje električne energije. Treća i ređa ocena su megavolt-amperi (MVA). Većina solarnih parkova razvijena je na skali od najmanje 1 MVp. Od 2018. godine najveće svetske operativne fotonaponske elektrane premašuju 1 gigavat. Na kraju 2019. godine, oko 9.000 postrojenja sa zajedničkim kapacitetom od preko 220 GVAC bile su solarne farme veće od 4 MVAC (komunalna skala).

Većina postojećih velikih fotonaponskih elektrana u vlasništvu su i njima upravljaju nazavisni proizvođači električne energije, ali se povećava uključenost projekata u kolektivnom i komunalnom vlasništvu. Do danas su gotovo svi podržani barem delimično regulatornim podsticajima kao što su feed-in tarife ili poreski krediti, ali kako su nivelizovani troškovi znatno opali u poslednjoj deceniji i mrežni paritet postignut na sve većem broju tržišta, ne može proći mnogo pre nego što spoljni podsticaji prestanu da postoje.